NENAD VASILIĆ – Baviti se muzikom je velika privilegija

Nenad Vasilić je rođen 1975. godine u Nišu. Dugo je stilski među predvodnicima evropskog džeza i visoko je priznat na kontinentu. Nakon završenih džez studija u Gracu, preselio se u Beč i od tada je jedan od najtraženijih kontrabasista. Istaknuti basista, kompozitor, aranžer i producent snimio je do sada 11 svojih albuma. Jedan je od najznačajnijih i najkompletnijih basista sa ovih prostora.

 

Početak bavljenja muzikom

Počeo sam da sviram klavir kada sam imao pet godina. Imao sam privatne časove klavira kod deda Đoleta, koji je bio klavirštimer, preko puta Čaira, u Nišu, gde sam se i rodio. Svirao sam na jednom malom klaviru, koji sam dobio za rođendan. Bio je to „toy piano“, crveni, iz robne kuće, i na tome sam vežbao „Na kraj sela žuta kuća“ i sl. To je bio početak i onda sam već sledeće godine počeo da idem kod nekog drugog profesora, i počeo da se spremam za muzičku školu. Mislim da sam prvi klavir dobio sa sedam godina. Međutim, igrom slučaja, pre toga sam morao da sviram violinu. Naime, majka je poslala oca da me upiše u Muzičku školu. Otac je voleo da sviram harmoniku, to ga je interesovalo, a ovo ostalo je njemu sve bilo besmisleno. Pošao otac da me upiše u muzičku, i šta su oni njemu tamo rekli, da li su mu rekli – ne znam, uglavnom, bilo je da nema mesta na klaviru, klavirska klasa je bila puna. I oni mene upišu na violinu. To je bila patnja. Kupili su mi violinu u robnoj kući, i onda sam cigulisao tu po kući. Jadan ja. To je bila kazna za uši! Nekako sam namolio roditelje da me ipak upišu na klavir i kad sam pošao u drugi razred osnovne škole, upisao sam klavirski odsek i to je bila velika sreća! Baš sam voleo da sviram klavir. I tako sam išao na klavir i lepo mi je to sve išlo, dok nisam došao negde do 6, 7. razreda osnovne škole. Onda je postalo već „smaranje“. Trebalo je da idem na klavir. Da vežbam. Dobro je meni sve to išlo i bio sam muzikalan, ali ipak sam hteo do grada, malo da se zezam sa drugarima, da igramo fudbal, a i video sam bas gitaru u robnoj kući. Onda sam sa drugarima napravio bend. Slušali smo Deep Purple kod kuće. Kada sam pošao sa bas gitarom, to je bilo potpuno oduševljenje. I eto, to je baš sam početak bavljenja muzikom.

 

Zašto baš bas/kontrabas?

Ja sam u prvom bendu pevao, i u principu mi smo razmišljali šta nam nedostaje i shvatili da nam fali instrument koji se zove bas gitara, mada o tome nismo mnogo  znali. Pitali smo se u čemu je razlika između gitare i bas gitare? Ova ima šest žica,  ova ima četiri žice, i to je to. Odemo u robnu kuću, tamo „čile“ s brkovima. „Dobar dan! Jel imate bas gitaru?“ „Ima sinko, ove tri. Ova najskuplja – ova najeftinija.” Ponovo sam ubedio oca, i otac je ponovo kupio, ovog puta bas gitaru. Bila je to ona rokerska, hevimetalska Jolana sa nekim špicevima. Sa 12 godina sam počeo da sviram bas gitaru, a kontrabas sa 16. Našao sam neku knjigu za basiste početnike u „Noti Knjaževac”, pa sam naučio koji je ton gde na instrumentu, skidao sam prve pesme, i počeo malo ozbiljnije da sviram bas gitaru. U međuvremenu sam video u nekoj kafani instrument koji isto tako ima četiri žice kao bas gitara i isto tako debele, i činilo mi se da bi to moglo da bude nešto slično, samo gudački, tj. da se svira gudalom. I zapravo nisam tada znao šta je kontrabas, ali sam obavezno hteo da ga probam. Shvatio sam posle da je to instrument sa apsolutno istom funkcijom kao i bas gitara, samo što se svira u nekim drugim orkestrima, u simfonijskom orkestru, u klasičnim orkestrima, u kvartetima, u džez orkestrima i tako dalje. Došao sam do profesora kontrabasa Milovana Dimića Dimketa, koji je svež došao sa akademije iz Skoplja i koji je, valjda, samo čekao nekog kao što sam ja. U roku od nedelju dana on je meni našao neki kontrabas. Dao mi je ključ od zgrade Simfonijskog orkestra i rekao mi: „Evo ti ključ od Simfonijskog, ali pod uslovom da si pre čistačice ovde!“. To je značilo da čistačica čisti od sedam, a ja moram od šest da počnem da vežbam Baha. To je bio uslov. I onda mi je svaki dan držao časove u Simfonijskom orkestru. Dimke mi je bio stvarno velika pomoć na početku. Tako da sam nastavio da sviram bas gitaru, ali mi je kontrabas postao prva ljubav. Imao sam sreće da budem angažovan od niškog Simfonijskog orkestra, isto preko Milovana Dimića, tako da sam, već dok sam bio u srednjoj Muzičkoj školi, počeo da sviram klasični kontrabas u ovom orkestru. U Nišu je tada bilo još par klubova gde sam mogao da sviram džez, rok i pop sa lokalnim muzičarima, tako da sam do svoje osamnaeste godine svirao i po dva puta dnevno. Pošto devedesete nisu bile baš najlakše godine, morao sam da počnem da sviram i narodnu muziku po kafanama, jer je to bio jedini način da se zaradi neki dinar u to vreme u Srbiji. Sećam se da je Dimke došao jednog dana i pitao me da li znam da sviram narodnjake, i poslao me u kafanu te večeri da ga menjam. Ja sam za 150 ljudi celo veče svirao kontrabas sa akustičarima u kafani. Prva narodnjačka tezga. Krijem se jer mi je blam da me ne vidi neko s ulice od drugara, a s druge strane merak mi je bio da dobijem svaki „gig“. Da budem iskren, tada mi to nimalo nije imponovalo. Bilo mi je naporno da se smaram sa kafanskom klijentelom dok moji vršnjaci izlaze u grad. Sa druge strane su mi se te narodne i starogradske pesme, koje sam poznavao sa naninog radija iz kuhinje, veoma dopadale i imao sam utisak da u toj kafani stičem neko obrazovanje, kako muzičko, tako i životno, za koje su moji vršnjaci bili uskraćeni. Ja nisam ni mogao da sanjam da ću se ikada više, nakon što odem iz zemlje, susresti sa narodnom muzikom, ali, eto, baš se to desilo, i to već na mom prvom albumu. U Nišu sam stekao veliku sviračku „kilometražu” i dobro klasično obrazovanje, što mi je kasnije, i te kako, koristilo.

 

Period studija u Gracu

Najupečatljivija mi je ostala ta sreća i neverica da sam uopšte u inostranstvu, pre svega. Prvobitno sam bio na Američkom muzičkom institutu („American Institute of Music“), koji je bio u Beču, jer me je u to vreme više interesovala bas gitara, a nešto kasnije sam upisao Džez akademiju u Gracu. Pričamo o 1995. godini. Znači 1994 -1995. godina, to je vreme embarga, stvarno najgore stanje u zemlji ikada, i uopšte prelazak granice je već bio pobeda. Pre toga sam morao da čekam dva dana u redu za vizu u Beogradu ispred austrijske ambasade. Nisam mogao da stignem ni do Mađarske, a kamoli nešto ozbiljnije. Sve je bilo onako prilično neverovatno. Izgledalo je kao neki san, i ujedno kao i ostvarenje sna, ali se otvarala i jedna nova epoha realnih problema, tipa – produžavanje vize, nepoznavanje nemačkog jezika, nedostatak finansija, nostalgija. Znaš, sve ono što te stigne kada sa 19 godina odletiš od kuće i to ne do susednog grada ili do Beograda, nego odmah ono – „Doviđenja, idemo daleko, daleko…“ Grac je bio jedan pravi „kombat skul“ (combat school) za sve nas Jugoslovene koji smo devedesetih došli da studiramo džez. Morali smo da se trudimo i dovijamo na razne načine da bismo preživeli. Škola je bila fantastična i mogli smo da sretnemo puno velikih imena i dosta toga da naučimo, kako od njih, tako i jedni od drugih, jer je bilo puno talentovanih mladih muzičara koji su hrlili na ovu akademiju. Imali smo prilike da prisustvujemo radionicama džez velikana kao što su Rej Braun (Ray Brown), Nils Pedersen (Niels-Henning Orsted Pedersen), Klark Teri (Clark Terry), Vinton Marsalis (Wynton Marsalis) i mnogi drugi. Mogli smo da koristimo školski studio i mnoge druge beneficije, tako da je par mojih albuma snimljeno u školskom studiju. Pored toga, imao sam i sreću da su u Gracu, u to vreme, studirali Predrag Revišin i Sava Medan, fantastični kontrabasisti iz Beograda, od kojih sam dosta toga naučio. Boravak u Gracu nas je prosto izbacio u muzičke visine, ali u isto vreme i naterao da se uhvatimo u koštac sa ogromnim egzistencijalnim poteškoćama koje su pratile većinu muzičara iz Srbije. U Gracu sam se prvi put susreo sa sviranjem na ulici, i to po svakom vremenu. Prvih godina je, pored loše plaćenih ili neplaćenih džez sešna (jazz session), to bio jedini izvor zarade. Administracija je, takođe, bila veliki problem. Kako austrijska, tako i srpska, jer smo se mučili i u našim konzulatima. To nam je dobrano zagorčavalo život. Boravak i studiranje u Gracu bilo je jedna velika borba – kako privatno, tako i poslovno, ali mi je pomogao da sretnem bolje i iskusnije muzičare od sebe. Sreo sam mnogo velikih svetskih imena sa kojima sam čak imao prilike i da sviram kao mladić od dvadesetak godina. Imao sam, takođe, sreće da u vreme studiranja počnem da sviram sa puno različitih bendova i da tako prođem kroz mnoge muzičke žanrove. Od tanga, preko bi-bapa (be-bop), do salse. Samo studiranje na Akademiji ne bi bilo od prevelikog značaja, međutim, u kombinaciji sa ličnim angažovanjem, obrazovanjem i iskustvom koje sam pre toga stekao u Srbiji, studiranje mi je dosta pomoglo u ličnom sazrevanju.

 

Učenje o muzici

Po meni je, konkretno u džezu i u tim nekim žanrovima, mnogo važnije šta čovek skupi na bini sa muzičarima, šta skupi na vorkšopovima (work shop), šta nauči sam kod kuće. Najviše na bini sa tim drugarima sa kojima svira, sa ljudima sa kojima se razume, sa kojima je u istom filmu. To je daleko važnije od onoga što se uči u školi. U školi se, na kraju krajeva, samo upoznaju svi ti ljudi. Dobije se neka širina i široko obrazovanje o svemu i svačemu. Nešto od toga nas kasnije interesuje i treba nam u životu, a nešto je puko smaranje koje, eto, služi samo tom nekom školskom sistemu koji je neko smislio. Ta konkretna akademizacija džeza je, po meni, malo pogrešna. To je, eto, čisto moje mišljenje. Džez, i uopšte, bilo koja muzika je ljudski poriv, imaš ga i ti, imam ga i ja – svi imamo taj poriv. Svako ima poriv da peva, da svira, da igra, da se bavi tim stvarima. Jednostavno, muzika je u nama. Muzika nije institucija. Muzika nam je došla s neba i s muzikom smo rođeni. Rađamo se sa svim tim stvarima, i sad staviti to u školu i reći da je to što se uči u školi muzika, a ovo ostalo nije, to je vrlo pogrešno i samim tim sam ja protiv takve vrste pristupa. Pogotovu u džezu. Znamo kako je nastao džez – znači, crnci koji su bili na plantažama su iz bunta i od muke pravili bluz, pa je kasnije to prerastalo u džez. Pa to su isto bili polupismeni – i muzički i grafijski polupismeni ljudi – koji nisu imali nikakve škole, a to su ljudi od kojih mi učimo džez. I onda, reći danas da moraš da ideš na džez akademiju da bi svirao džez je prosto paradoksalno. To je moje mišljenje. Sa druge strane, ukoliko se zna i ukoliko je jasno sa koje strane nam stiže ceo taj pokret muzike, džeza pre svega, onda je škola vrlo korisna, ali isto tako čovek može da se izgubi u tom akademskom svetu. Da shvati u glavi da su bitne te ocene, ti ispiti, te diplome, to sve što nam stigne odatle, ta neka akademska potvrda da smo mi spremni za nešto, i da smo dorasli toj planini… Kako nazvati muziku? Šta je muzika? Ne znam! I da stanemo ispred nečeg tako ogromnog i božanskog, i da sad mi to savladamo u četiri ili šest godina u jednoj školici akademskog tipa – to je, onako, prilično ljudsko razmišljanje. Samo mi ljudi to tako smislimo.

 

Muzički uzori

Johan Sebastijan Bah. Sve što sam svirao kao klinac od Baha me je uvelo u svet muzike i svet basa, možda. Posle toga, Rodžer Glover (Roger Glover), basista grupe Deep Purple. Zbog bas linije pesme „Smoke on the water“ sam i počeo da sviram bas. Tu je bilo dosta nekih hevi metal basista koji su uticali na mene, kao što je Stiv Haris (Steve Harris) iz grupe Iron Maiden. Prvi ozbiljniji sastav koji je stvarno ostavio veliki utisak na mene je Chic Corea Elektric Band, sa Džonom Patitučijem (John Patitucci) na basu. Kasnije sam došao do kontrabasista – Rej Braun (Ray Brown), Sem Džouns (Sam Jones) i Pol Čembers (Paul Chambers). To su možda trojica kontrabasista koji su mi na početku moje kontrabasističke karijere najviše značili, da bih kasnije upoznao i Čarlija Hejdena (Charlie Haden), koji je jedan od mojih najvećih uzora. Naravno, muzički uzori su mi i svi ljudi sa kojima sam svirao i apsolutno sve muzike koje sam čuo u životu.

 

Festivali

Učestvovao sam na mnogim festivalima. Festival koji bi pomenuo, a koji je interesantan za ovu priču je „BassPassion“ u Beogradu. Takvi festivali su od esencijalnog značaja, pa i za ljudski rod. Nepretenciozno. Festival kao što je „BassPassion“, koji je definitivno nerentabilan, neprofitabilan, nekomercijalan, koji direktno upoznaje ljude sa stvarima koje nisu neminovnost. Sviranje basa nije neminovnost. Pre svega, mi svi možemo da slušamo muziku bez basa. Lepše je sa basom, ali može i bez njega. Hoću da kažem da to stvarno nije nešto neophodno, nije ono, što bi se reklo – „nit’ se jede, nit’ se pije, ali je hrana za dušu“. Širi vidike. Daje ljudima nove informacije. Jednostavno, u ovo doba šunda i kiča, u ovo doba ispraznosti, u doba kada se sve svelo na taj puki materijalizam, koji se čak nalazi u nekom virtuelnom svetu. Mi smo stvarno izašli kompletno iz smisla. Znači, čak ni materijalno, nije više materijalno, nego je virtuelno. Mislim da je vrlo bitno da se dešavaju takvi festivali. Festival BassPassion je jedan od prvih te vrste u ovom delu Evrope. Takođe sam učestvovao na jednom takvom festivalu u Austriji, tamo se zove „Bass Encounters“. Isto je bilo vrlo interesantno. I taj festival je godinama išao. To je radio moj profesor sa Akademije Vejn Darling (Wane Darling). „Tomastik“ je bio sponzor tog događaja. Kada mi se Miloš Milovanović javio 2016. godine iz Beograda sa idejom da sviram i da držim radionice, to je pre svega, meni velika čast, da uopšte mogu da učestvujem na takvom festivalu i da nečim doprinesem. S tim kontrabasom, koji je ceo moj život, ipak sam uspeo da stignem dotle da umem nešto o tome i da kažem i nešto dalje da prenesem. To mi je specijalno drago, a još draže mi je da iz naše zemlje to ide dalje. Nije to nešto što se dešava u svim zemljama tek tako. Čak u mnogo razvijenijim zemljama i zemljama gde se mnogo više odvaja za kulturu tako nešto je tabu. Znači, fantastično! Voleo bih da ima više takvih stvari.

 

 

Srpska i jugoslovenska muzička scena

Sticajem okolnosti, scenu u Srbiji pratim dosta i zadnjih par godina sam često i nastupao u Srbiji sa različitim projektima. Vidim da je ta scena sve jača, da je sve kvalitetnija i to mi je specijalno drago. Ono što vidim dodatno, a što mene raduje, jeste negde i unija sa onim što ja radim i čime se bavim zadnjih 20 godina, a to je vezivanje za naš folklor i istraživanje po našem folkloru, koji je prebogat. Ne samo srpski, da se razumemo, nego balkanski, iz celog regiona. Tu imamo „strahovite“ muzike, koju možemo da koristimo za dalje mešanje sa bilo kojim muzikama. Ovo što ja radim konkretno je da spajam dve svoje ljubavi – džez i taj naš balkanski folklor i vidim da upravo ta scena ovde najviše i jača, da je to ono gde najviše buja srpska muzička scena (ako pričamo o umetničkoj sceni, naravno) i to mi je specijalno drago. Jugoslavija je bila ogromna zemlja i bilo je dosta legendarnih bendova.

 

Inspiracija

Znaš šta – valjda inspiracija nalazi mene – nemam pojma, ja ne tražim nešto specijalno inspiraciju, nego stvari idu, dešavaju se. Provodim vreme sa klincima, gledam da budem s njima. Život s njima. Evo, ti i ja sad pričamo, pa mi ti postaviš neko pitanje i to mi otvori neki novi prozor i to je onda neka, nazovi, inspiracija. Ali najčešće inspiraciju dobijam tako što provodim puno vremena uz instrument, za basom ili klavirom, ili prosto gledajući tuđe koncerte. Dobijam najviše inspiracije od drugih ljudi, drugih muzičara, ne od sebe samog, otvarajući se prema drugim stvarima, drugim kulturama, stvarima koje ne poznajem dovoljno, jednostavno od svega što je oko nas.

 

Koji albumi su posebno uticali na Vas?

Idemo iz početka. Iron Maiden – „Killers“, „Saturday Night Fiver – Sound Track“, Dire Straits – „Brothers in arms“. Od naših, Osmi putnik – „Glasno glasnije“, nekoliko ploča Riblje čorbe i Azre. Bajagine pesme na kojima su svirali bas Nenad Stefanović Japanac i Bata Božanić. To su neke linije koje su ostavile utisak na mene ovde. Oscar Peterson Trio – „Night Train“, „Oscar Peterson Trio + One Clark Tery“. Oskar Piterson trio albumi sa Rejem Braunom i Edom Tigpenom (Ed Thigpen). Zatim, Bill Evans – „Village Vanguard“ 1 i 2. Chick Corea Elektric and Acoustic Band. Od elektrik benda znam sve maltene napamet, jer sam to slušao u tinejdžersko vreme. „Beneath the Mask“, „Light Years“, „Eye of the beholder“. Taj akustik trio sa Dejvom Veklom (Dave Weckl) i Džonom Patitučijem je ostavio veliki utisak na mene. Weather Report – „Black Market“, Charlie Haden and Pat Metheny – „Beyond the Missouri sky“, Brandford Marsalis trio sa Miltom Hintonom. Milt Jackson – „Bag’s Groove“, na kojoj je svirao Ron Karter (Ron Carter). Ron Carter – „Etudes“ je vrlo interesantna ploča. Sem Džouns (Sam Jones), Kenbl Ederli (Cannonball Adderley). Kompletna Blu nout (Blue Note) izdanja od 1955. do 1962. godine. Blu nout produkcija sa Rudi Van Gelderom (Rudi Van Gelder) je utisnula u mene zvuk koji me ne pušta dugi niz godina. Naravno, Miles Davis – „Kind of blue“ i John Coltrane – „Blue Train“, to sam slušao do iznemoglosti. Iz pop sveta, svi Stingovi albumi, osim ovog poslednjeg. Police, isto tako. Sting je veliki utisak ostavio na mene. Paul Simon – „Grace Land“ je vrlo interesantna ploča, Simon and Garfunkel. Level 42, svi albumi. Bio sam veliki fan Marka Kinga. Od novijih stvari, prvih nekoliko solo albuma Kristijana Mek Brajda (Christian McBride). Charlie Haden – „Land of the sun“, Charlie Haden – „Nocturne“, to su mi dve omiljene ploče vezane za mog omiljenog producenta i tehničara tona Džej Njulenda (JayNewland). Nensi Vilson (Nancy Wilson), pevačica na albumu Džoni Hartmen (Johny Hartman) sa big bendom.

 

Saradnja sa drugim muzičarima

Kao basista i „ko-lider“ sarađivao sam sa brojnim bendovima i solistima dugi niz godina pre nego što sam počeo sa svojim autorskim projektima. To je obavezan put za svakog muzičara. Ne može se odmah postati lider benda, producent ili umetnički direktor u orkestru. To je, takođe, zanat koji se uči i vremenom nadograđuje. Dosta brižno biram projekte u kojima učestvujem. Važno mi je da doprinesem bendu tj. projektu u kome radim, ali mi je isto tako važno da naučim nešto novo radeći u njemu, ako je moguće. To podrazumeva saradnju sa iskusnijim i veoma kreativnim muzičarima. Učestvovanje u projektima drugih muzičara mi takođe omogućava da se više usredsredim na svoj instrument, jer vodim računa o daleko manje stvari nego u svom bendu. Tako da sam veoma zahvalan na svakoj kreativnoj saradnji, ako je na korist i zadovoljstvo svima. Možda meni najdraže saradnje su bile sa Markom Marfijem (Mark Murphy), sa Šejlom Džordan (Sheila Jordan). Sa Riči Bajrakom (Richie Bayrack) mi je bilo strahovito iskustvo. Onda sam imao prilike da sviram sa Klarkom Terijem (Clark Terry), da upoznam mnoge basiste kao Nilsa Hening Orsted Petersena (Niels-Henning Orsted Pedersen). Stvarno bi mogao da nabrajam ljude vrlo dugo. Ono što mi je veoma drago je saradnja sa ljudima sa naše scene, sa te balkanske scene. Svirao sam sa Vlatkom Stefanovskim. Nekoliko puta smo radili zajedno. Radili smo duete, a radili smo zajedno i na albumu Amire Medunjanin, sa Bojanom Zulfikarpašićem. Radio sam sa Borom Dugićem. Sa Biljom Krstić sam snimao, gostovao sam na njenom novom albumu. Izostaviću nekog, a to nije lepo. Zato ne volim da nabrajam imena, ali stvarno sam imao sreće i svi oni znaju da sam vrlo zahvalan i srećan bio svaki put kada sam imao prilike da radim sa njima. Imao sam sreće da radim sa mnogim dobrim muzičarima, a nadam se da me sreća neće napustiti i na dalje. Da ću moći da sviram sa svima sa kojima nisam stigao do sad. To su bile neke interesantne saradnje, a meni su opet, stvar ukusa, meni su bile najinteresantnije one sa Martinom Lubenovim. Martin Lubenov je harmonikaš iz Sofije. On ima svoj džipsi bend (gipsy band) i onda sad mi tu mešamo sve i svašta i sviramo. Eto, to je meni interesantna saradnja… ili sa Petrom Ralčevim, koji je bugarska legenda harmonike ili Teodosi Spasovim ili Nedelkom Nedelkovim. To su stvarno velikani bugarske muzike. Onda ima dosta takvih ljudi i kod nas iz Srbije, iz Hrvatske isto tako. Dolaze mi imena, i opet zaboravljam ko je još bio tu, tako da ne bih da nekog izostavim, ali bilo je puno toga stvarno. Puno toga se dešavalo i nadam se da nismo završili. Nadam se da idemo dalje.

 

Najdraži album koji ste snimili?

„Seven“ ili „Honey and Blood“. Jedan od ta dva albuma, dok je album „The Art of the Balkan Bass“ verovatno najinteresantniji koji sam snimio, ako posmatramo iz te „basističke varijante“. Kako to obično biva, ja nisam planirao da snimam taj solo album, ali je to išlo tako. S obzirom na to da se bavim dosta produkcijom, to je sve počelo tako što sam ja vežbao snimanje kontrabasa i jednostavno postavio mikrofone kod mene u studiju na najrazličitija mesta i isprobavao kako zvuče mikrofoni na 20 cm, kako zvuče Nojman (Noiman) mikrofoni, kako zvuči AKG, kako zvuči mala membrana, kako zvuči velika membrana, kako zvuči ribon, kako zvuči 6 mikrofona, kako se izboriti sa fazama, kako sa sobama, koje sobe kako zvuče, žive sobe, denfovane sobe… i snimajući to, a opet, trudeći se da ne sviram „nonsens“ na kontrabasu, nego da postoji neki muzički sadržaj, ja sam došao do materijala za jedno dva-tri albuma na basu. Ali nisam baš mnogo verovao u to i nisam planirao da to izdam. Ne znam. Nije mi nekako bilo mnogo primamljivo da pustim ljudima 45-50 minuta solo kontrabasa i tako sam brzo batalio da se bavim tom mišlju. I dalje sam ja snimao kontrabas, ali nisam se bavio mišlju da to izdam kao album. Međutim, onda, na nagovor mnogih prijatelja, muzičara koji su to čuli, jednostavno sam dobio ohrabrenje da ipak opet počnem da mislim na tu stranu, dodao još par novih pesama koje su bile interesantnije nego sve te koje sam do tada radio i tada sam stvarno počeo da snimam pesme koje bi otišle na album. Nisam dalje isprobavao mikrofone kako zvuče, nego pravio muziku, što je onda dovelo do toga da skupim hrabrost i izbacim taj solo album. Dvadesetak i više godina se ja bavim proučavanjem toga kako da ja kontrabas sviram drugačije i da on i u džezu i kroz džez opet bude džez, a da ipak bude taj neki iz Niša, odakle sam ja poneo taj neki zvuk… Kako da se to razlikuje od tog Džona tamo iz Nju Jorka (New York). Kako da budemo slični, a različiti. Kako da ja ostanem svoj, a da se bavimo nekom univerzalnom napravom koja se zove džez. To mi je interesantno. Kako da budeš drugačiji, u stvari, kako da budeš svoj, kako da ostaneš svoj, a da drugi razumeju šta radiš. Onda sam ja dugo „provaljivao“ kako se sviraju nepravilni ritmovi, smišljao neke svoje tehnike sviranja basa itd. I onda sam najednostavnije taj album nazvao „The Art of the Balkan Bass“. Dakle umetnost balkanskog basa. Zašto umetnost? Ne zato što ja mislim da je to nešto prevažno i prebitno ili prefino, nego zato što sam morao tom zapadnom svetu u kome živim stavim do znanja da to nije neka zabavna komercijalna muzika, niti nešto uz šta može da se skače i đipa, nego da im dam do znanja da se dobro spreme pre nego što sednu da slušaju taj album, jer je to meni nešto vrlo nekomercijalno, nešto što iziskuje pažnju, intelektualnu prisutnost, duševnu prisutnost, kao i ono što radim sa bendovima. Da bežimo od komercijale, da bežimo od tih klišea, da branimo te naše boje Balkana, da nismo obavezno kič, da nismo obavezno „paprika, burek i ćevapi“. Nego da nosimo tu ozbiljnu umetnost odavde u svet i da to pokazujemo narodima tamo. Da time pokazujemo ko su ti ljudi koji žive ovde. Da nismo mi tamo neki likovi bez ikakve inspiracije, bez ikakve širine, bez ikakve dubine, da imamo i te kako šta da kažemo u tom umetničkom svetu, da smo oduvek imali i da to opet nije ništa novo. Da nas tu ima odavno u tom umetničkom svetu. E sad, što smo mi malo spori što se tiče naših projekata, što mi to slabo umemo da spakujemo i da prodamo u nekim lepim papirima kako oni to rade, to ne znači da smo manje vredni i da manje znamo. E taj solo bas je bio tu da svim onim ljudima koji do mog sedmog, osmog albuma nisu mogli da shvate da se ja ne bavim komercijalnom muzikom, nego da se bavim stvarno istraživanjem, prvenstveno po našoj folklornoj muzici, a onda i istraživanjem kako da spojim tu našu muziku i to šta sam ja i šta ja sviram, da spojim sa džezom, sa svetskom muzikom – šta god to značilo. Ja ne znam jasnu definiciju toga. Svetska muzika je sve ono što nije naša muzika, a naša muzika je isto svetska nekom Afrikancu. Tako da spojim to sve u jedno i da to bude jedan izraz koji bi svako mogao da razume, ukoliko bude sreće, ali da opet bude jasno ljudima da je to nešto što stiže odavde. Da se oni zapitaju odakle je ta muzika i da se čuje da ima taj neki akcenat, taj neki „tač“ nečega novog, nečeg drugačijeg. Znači, nisam Nemac – to je jasno, nisam ni Amerikanac i to je jasno, nisam ni Francuz. E dobro, ajd’ sad, šta sam? Ko sam? E dobro, ako dođemo već dotle da oni istražuju po tome, onda je dobro. Taj solo bas je bio onako meni malo teranje, i stavljanje u nekomfornu zonu, da tako kažem. Nije to baš prijatno da sviraš sam na bini, snimaš sam kontrabas. Dosadno je, naporno je, teško je. Završiš pesmu i onda bi završio, otišao bi dalje, a ono imaš još pet stvari, hajmo još tri snimka za album. Jednostavno, nije mi lako i radije bi svirao u triju, da ti iskreno kažem. I onda sam zbog toga insistirao da radim to i dalje – zato što mi je bilo teško. A znaš kako to ide. Sve što je teško – to te čini boljim, a ako ne postanemo bolji, postaćemo gori. Nakon objavljivanja albuma, praktično je i započela moja solistička karijera i odsvirao sam desetak solo bas koncerata. Album je dobio na desetine odličnih recenzija širom Evrope, a u Aziji je doživeo svoju apsolutnu kulminaciju. Proglašen je za audiofilski album i kao takav se preporučuje ne samo ljubiteljima muzike i kontrabasa, već i ljubiteljima izvanrednog zvuka, na šta sam specijalno ponosan.

 

 

Omiljeni model bas gitare?

Fender Džez Bas (Fender Jazz Bass). To je model koji može da ispuni 99,9 % potreba koje imam na bini kada sviram bas gitaru, mada uglavnom sviram kontrabas. Osim toga, u zadnje vreme sam počeo dosta da sviram Mjuzikmen Stingrej četvorku (Music Man StingRay 4). Dosta mi je interesantan i Mjuzikmen Sterling Klasik (MusicMan Sterling Classic), ima fin i interesantan vrat koji podseća malo na džez bas. Nisam neki fan fretlesa, iako sviram kontrabas, mada sam imao jedan vrlo interesantan Presižn Fretles (Precision Fretless). Petožičani basovi su mi okej, ali ipak sam više za četvorožičane.

 

Da li svirate još neki instrument pored bas gitare i kontrabasa?

Ceo život sviram klavir, duže i od kontrabasa i od bas gitare. Naravno, nisam spreman da izađem i odsviram koncert za klavirom, ali ga koristim za probe i komponovanje. Bubanj mi je ljubav i vežbam ga oduvek.

 

Šta biste poručili mladim muzičarima?

Treba voditi računa o ličnim potrebama i tim nekim ličnim signalima koje neko od nas dobije. Treba pratiti svoj unutrašnji impuls i obraćati pažnju na unutrašnje glasove. To je vrlo bitno. Treba puno da se vežba, da se radi, da se stekne disciplina u vežbanju i radu. Treba shvatiti muziku kao posao tj. i kao posao, jer, bez obzira što je to nama ljubav, ne možemo da vežbamo i radimo samo kad mi hoćemo, nego apsolutno da radimo konstantno. Kao što ljudi idu na posao svakodnevno, tako i mi moramo da svakodnevno vežbamo i bavimo se radom na našoj karijeri i poboljšavanju svega što znamo i što smo naučili, kao i sticanjem novih znanja. Biti svoj, ali imati veliko poštovanje prema kolegama, prema starijim muzičarima i prema našim predavačima.

 

Verujete li u to da muzika može da menja svet?

Da, apsolutno – muzika menja svet. Muzika održava ovaj svet, kao i mnoge druge stvari, pozitivne i lepe stvari koje smo dobili od Boga. Muzika treba da bude tu da nam pere dušu svakodnevno i da umiva naše duhovno unutrašnje biće koje treba da raste i muzika na taj način što pozitivno utiče na čoveka, tera čoveka da na svet utiče pozitivnije i samim tim ga menja. Muzika i te kako menja svet…

 

Posle toliko godina u muzičkoj industriji i mnogo interesantnih projekata koje ste uradili i postigli, postoji li i danas nešto što može da Vas inspiriše ili što biste voleli da uradite u muzici a do sada niste?

Velika želja mi je da radim sa big bendom svoju muziku, a uvek mi je u glavi i neki Deep Purple, projekat koji bi bio malo luđi i alternativniji. U stvari, najviše volim da se desi ono što ne znam da će da se desi. To je ono što priželjkujem. Upravo to što ne bi mogao sada da navedem šta bi želeo da se desi je ono što iščekujem sa znatiželjom.

 

Autor naslovne fotografije: Aleksandar Z. Dimitrijević