Uroš Spasojević – Prvi slušalac
Koliko često ste se nakon slušanja albuma zapitali ko je producent izdanja koje je potpuno okupiralo vašu pažnju? Pretpostavljam – ne često. Umesto već standardne priče o muzičarima i njihovim dostignućima, u redovima koji slede biće reči o nečemu potpuno drugačijem. Ovo je priča o producentu, tačnije najčuvenijem producentu u istoriji savremene muzike – osnivaču prestižne izdavačke kuće „ECM Records“, koja je prošle godine ponosno proslavila pet decenija postojanja.
Prvi album koji je izdat pod etiketom ECM, katalоški broj 1001, album je američkog pijaniste Mela Voldrona „Free At Last“, u prevodu – „Konačno slobodan“. Za Mela Voldrona pojam slobode nije imao značenje u smislu muzičke ekspresije. Za njega je pojam slobode imao drugačije značenje: KVALITET. Kvalitet koji se zasniva na strukturi u integralnom smislu i završava se na istoj. Značenje slobode u pojmu kvaliteta direktno je povezan sa inicijalnom idejom i konceptom Manfreda Ajhera – omogućiti jazz muzičarima najbolje tehničke uslove za „zapisivanje“ njihovih ideja. Pre nego što je kao dvadesetšestogodišnji entuzijasta sa prijateljima Karlom Egerom i Manfredom Šefnerom osnovao „ECM Records“, Manfred Ajher je uživao ugled renomiranog kontrabasiste, podjednako uspešno svirajući i klasičnu i improvizovanu muziku. Kao vrhunac njegove izvođačke karijere ističe se saradnja sa legendarnim free jazz umetnicima Merionom Braunom, Liom Vadadom Smitom i Polom Blejom. I pored činjenice da se najpre školovao za violinu, u četrnaestoj godini počinje da svira kontrabas, te kasnije upisuje i muzičku akademiju u Berlinu. Uspešnu karijeru koju je gradio u prestižnoj Berlinskoj filharmoniji okončava zbog nezadrživog poriva da producira muziku, sledeći svoju viziju i estetska načela.
Šezdesetih godina prošlog veka, jazz je bio pod velikim pritiskom drugih izvora, počev od rok muzike, koja je imala svoju nezadrživu ekspanziju. I upravo tada jedan čovek se priprema da kreira medijum za svoje ideje o muzici koja je bila potpuno suprotna svim trendovima i tendencijama. Ubrzo nakon nekoliko prvih izdanja bilo je potpuno jasno zašto je Ajher svoju produkciju nazvao „Edicija savremene muzike“, a da pritom reč savremena nema nikakve veze sa trenutnim trendovima i trenutnom modom. Kohezioni faktor stilski različite muzike koja se nalazi u impozantnom opusu etikete ECM predstavlja eksperiment… Eksperiment u smislu razmišljanja, komponovanja, izvođenja, slušanja – eksperiment koji je podstaknut od strane Ajhera. Njegova sposobnost da pronađe, da oslušne muziku koju odlikuje izuzetna dubina, širina, uzvišenost, zrelost potpuno fascinira već više od pola veka. Uticaj koji Manfred Ajher ima na autore i izvođače dovodi do stvaranja muzike koja odiše nemerljivim prostorom jer ih on podstiče da tragaju za nepoznatim, da alternativno razmišljaju, da pažljivije slušaju ne plašeći se spontanih i prirodnih reakcija u procesu stvaranja i međusobne komunikacije.
Kritičari mogu kuditi, mogu hvaliti, ali niko nikada nije odgonetnuo šta zapravo znači i kako ECM zvuči. Bilo je dosta pokušaja definisanja i jedna od uspešnijih jeste definicija Pitera Ruidija: „Osobenost ECM produkcije leži u tenziji između duhovne i materijalne dimenzije. Ajher i inženjeri zvuka koje on bira su precizno naštimovani za slojeve i teksture, za materijalno otelotvorenje zvuka.“ Ova tvrdnja je posebno uočljiva u trenucima kada Ajher snima instrument koji poznaje bolje od svih ostalih – kontrabas. Kao primer uzmimo album Dejva Holanda „Emerald Tears“. Moramo priznati da ovde dolazi do transcendencije materije jer drvo, metal, koža postaju zvuk. Pevajući, ljuljajući zvuk ispoljen iz kontrabasa je takva retkost u istoriji snimljene muzike, da nas slušanje ovog instrumenta prosto tera u mistično uzbuđenje. Ruidi ističe da upravo u toj situaciji osećamo tenziju dva pola – materije i duha, gravitacije i plutajućeg tona. Korak dalje Ajher je napravio na zajedničkom albumu kontrabasista Dejva Holanda i Bera Filipsa, koji inače predstavlja prvi album te vrste u istoriji improvizovane muzike. U muzici sa albuma „Music From Two Basses“ nalazimo soničnu potvrdu Lajbnicove teze o paralelnim linijama koje se ipak spajaju u jednoj udaljenoj tački. Sinergija nespojivog i nedodirljivog rađa sintezu uzvišenih polifonija kroz vihor vibrirajućih tonova dvojice vanvremenskih umetnika. I pored činjenice da su solistički albumi kontrabasista česti u opusu etikete ECM, Manfred Ajher je tek 2016. godine snimio solistički album jednog bas gitariste. Tu veliku čast da u istoriji ove izdavačke kuće bude upisan kao pionir imao je švedski bas gitarista i kompozitor Bjorn Mejer. Na albumu „Provenance“, izdatom 2017. godine, Ajher uspeva da proširi domete Mejerove bas gitare primenjujući svoje estetske principe, što za rezultat ima očaravajuću i atipičnu ambijentalnu muziku konceptualnih odlika.
Jedno od najzanimljivijih i najtačnijih viđenja uloge muzičkog producenta, ako uzmemo u obzir njegov rad, jeste stanovište da producent koristi Sokratove majeutičke veštine, da ima ulogu babice na porođaju umetničke istine. Dok umetnik usmerava svu svoju energiju na stvaranje mesta za nepredvidivo, producent stvara mesto za druge. On ne stvara muziku, već stvara uslove i prostor za njen zvuk. Tomas Štajnfeld u Ajheru vidi stvaraoca ambijenta koji bira „estetske saveze“ u kojima određena muzika nastaje. Bilo da se radi o improvizovanoj ili komponovanoj muzici, snimanje zahteva ništa manje od vizije. Suština ECM tona leži u zvučnoj viziji Manfreda Ajhera. Njegov prostor je širi, maštovitiji i više vibrirajući sa harmoničnom uzajamnošću između muzičara i „babice“ – producenta, između iskustvenih oblasti koje su nekad potpuno različite.
Transparencija, jasnoća, prostor, inspiracija, ekspanzivnost su reči kojima pokušavamo da opišemo neuhvatljivost i nedokučivost ECM tona. To nas upućuje na rečenicu Manfreda Ajhera: „Muzika postoji u vremenu ali nema stalnu, fiksnu lokaciju, ona mora biti izmišljena od strane prvog slušaoca – producenta.“
Fotografija: Aleksandar Avramović
