IVANA ILIĆ – Muzika o nama

Muzika, kao umetnička forma i socio-kulturološki fenomen, važan je predmet naučnih istraživanja, nepresušni izvor novih saznanja i medijum koji se neprestano nameće našoj pažnji i otkriva svoje delovanje na, bezmalo, svaki aspekt našeg života.

Moderna psihologija često tumači njen uticaj na određivanje našeg identiteta, kao i njenu moć delikatnog zavođenja i osvajanja, te moć da reprodukuje emocije našeg najdubljeg bića.

U smislu percepcije, učvršćuje individualnost i otvara mogućnost stalne samospoznaje. Šta slušamo i zašto slušamo?

I ja sam se, kao i drugi muzičari, često pitala o značaju baš ovog izbora profesije za moj lični razvoj. U kojoj meri je muzika promenila i definisala moju ličnost, a koliko sam ja iskoristila nju da izrazim sebe? Činjenica je da se opredeljujemo na osnovu ličnih potencijala, socijalnog okruženja i povedeni iskustvom koje upućuje na naredne korake, a naša sposobnost da budemo ono što radimo, retka je privilegija, lekovitog svojstva.

Svakodnevno se kroz stručnu literaturu i praktičan rad interesujem za mogućnost korišćenja muzike kao oruđa u terapijske svrhe, ali i za mogućnost njene primene kao sredstva komunikacije i izražavanja osoba sa invaliditetom.

U dosadašnjem radu, kao muzikoterapeut u specijalnoj edukaciji, upoznala sam decu sa različitim razvojnim poteškoćama, ali nezadrživih muzičkih sposobnosti. Kod većine takozvanih savanata zanimljiva je ograničenost socijalnog kontakta u vidu verbalne komunikacije, dok, kada se radi o muzičkom izražavanju, svedočimo rađanju ogromnih talenata, beskonačnih umetničkih potencijala. Uglavnom nesvesni svoje darovitosti, ukoliko ih prepoznamo, savanti ukazuju na specifičnost ljudskog mozga i neopravdanost generalizovanih stavova da hendikep predstavlja barijeru za aktivan i ispunjen život. Nameće se pitanje u kojoj meri muzika može da omogući poboljšanje kvaliteta života gde postoje urođena ograničenja, i koliko, s druge strane, može doprineti provratku na, donekle, staro, kada nam život pruži izazove i krene tokom koji nismo planirali.

Posebno me inspirišu priče poznatih muzičara sa hendikepom. Postoje oni, koji su, poput Betovena, usled ograničenih sposobnosti, prilagodili umetnost sebi, i oni koji su učili da prilagode sebe, kako bi povratili životnu rutinu i kako ne bi odustali od velikih strasti. Prilagođavanje je znak velike privrženosti muzici, a to dalje upućuje na njenu snagu da promeni život.

Navešću primer Bila Klementsa (Bill Clements), basiste iz Mičigena, koji je izabrao svoj životni put sa 13 godina, kada je otkrio ljubav prema bas gitari. Zašto baš bas gitara? „Zato što su svi drugi svirali gitaru“, bio je njegov odgovor, ne tako ubedljiv dokaz da će ovo biti način da prebrodi najveće životne poteškoće.

Industrijska nesreća 1989. godine u kojoj je izgubio desnu ruku nije ga sprečila da nastavi da se bavi muzikom.

Svaki muzički instrument ima standardizovane tehnike sviranja, u skladu sa mogućnostima tipičnog ljudskog tela. Šta se dešava kada standardizovano mora pretrpeti promene? U susret novim izazovima, otkriva potpuno jedinstvene načine virtuoznog izvođenja, a ograničene fizičke mogućnosti nisu predstavljale i kreativne barijere. Naprotiv, novi stil, oblikovan nezgodom, potpuno vredan divljenja, inspiriše i druge da se usude na ostvarivanje ličnih ambicija, težeći balansu između cilja i mogućnosti.

Pomeranje granica u umetnosti postaje nova motivacija, a dokaz za to su i drugi, kroz istoriju naširoko poznati predstavnici svih žanrova sa invaliditetom. Neizbežno je razmišljati o tome koliko umno ili fizičko ograničenje može da podstakne genijalnost, a u kojoj meri muzika ograničava sam invaliditet i podstiče prevazilaženje problema. U slučaju Klementsa, muzika postaje sredstvo obraćanja svetu, način da bude prepoznat i prilika da se približi ljudima sličnih životnih priča, i ukaže na šansu da se hendikep pretvori u benefit. Sada potpuno siguran da je bas gitara njegov izbor, stavlja muziku na pijedestal životnih prioriteta. Njena univerzalnost postaje sredstvo merenja unutrašnje snage i otvara put novim saznanjima o našim granicama i načinima njihovog pomeranja. A, Klements, bez namere da zvuči pretenciozno, rame uz rame sa Betovenom, ostaje da zavređuje našu pažnju i priča priču o čudnovatosti muzičkog uma.

 

IVANA ILIĆ
DIPLOMIRANI MUZIČKI PEDAGOG, MASTER MUZIKOTERAPEUT

Ivana Ilić, diplomirani muzički pedagog, Master muzikoterapije, prva je niška muzikoterapeutkinja, školovana u Barseloni, u Španiji. Trenutno živi i radi u Nišu, gde je osnovala muzički studio za decu i roditelje Musicorn, kako bi promovisala ovu mladu naučnu disciplinu i razvila svest o važnosti rane stimulacije za dečiji razvoj. Uživa u istraživačkom radu i integraciji muzikoterapije sa drugim psihoterapijskim metodama, te tako, zajedno sa svojim interdisciplinarnim timom, uspeva da kreira jedinstvene tehnike za poboljšanje dečijeg mentalnog zdravlja.

2014. godine, prezentovala je svoj rad i primenu muzikoterapijskih tehnika u radu sa darovitom decom, na Španskom nacionalnom kongresu u Barseloni.
2015. godine bila je gost Bugarske muzikoterpijske asocijacije, na čijoj je Nacionalnoj konferenciji u Sofiji održala predavanje i radionicu na temu integrativnog pristupa u muzikoterapiji.

Jedna je od autora Internacionalnog rečnika iz muzikoterapije, objavljenog u Kanadi (Rutledge, 2013.)

Veruje da je muzika jedinstveno sredstvo komunikacije, koje nam omogućava da dopremo do neistraženih sfera ljudskog mozga.